Podijeli objavu

Alberta osobno ne poznajem, točnije, sve što o njemu znam načuo sam u kupeu vlaka na relaciji Ogulin – Zagreb. S torbom napuhanom od poklona koje su mi bližnji darovali za Božić popeo sam se na zadnji vagon u Belavićima i polako nizao zelenkaste kupee. U prvom neki starkelja iz usta izvlači gebis, poput ladice iz noćnog ormarića, treseći se noktom kažiprsta trsi iščupati komadić hrane što se tvrdoglavo zabio među prednje zube. Gledao je u to svoje zubalo kao da je kristalna kugla. Meni se smučilo pa sam krenuo dalje. U drugom kupeu poveće muško truplo spava izvaljeno preko sva tri sjedala – pod lijevom mu miškom skoro prazna boca Lavova i Glas Koncila. U treći pomolim nos – ajme, tri tipa toliko naprdila prostor da bi i najmanja iskra digla sve u zrak. U četvrtom dva mladca u živoj raspravi – ulazim u taj, baš sam raspoložen za prisluškivanje tuđih razgovora. Gledajući na drugu stranu (praveći se da sam nezainteresiran za njihovo trkeljanje) brzo otkrivam da su oba pružni radnici koji u fušu traktorima oru tuđe njive. Jedan se posebno razumije u tanjurače, riječ koju je ponavljao u svakoj drugoj rečenici. Bilo je baš egzotično malko uskočiti u taj njihov svijet, toliko različit od moje svakodnevnice. Pretpostavljam da bi me svakodnevno druženje s njima vrlo brzo počelo izluđivati zbog nepomirljivih razlika u životnim prioritetima i interesima, no ovaj kratak upliv u njihovu priču skroz me očaravao. Baš zato sam nesmetano uživao, znajući da se u bilo kojem trenutku mogu isključiti, ako za to osjetim potrebu. Dok su uživljeno pričali o meni potpuno nepoznatim dijelovima poljoprivrednih strojeva djelovali su kao njihov prirodni produžetak. Tako je to kad si okorjeli profesionalac, postaješ jedno sa sadržajem svog posla. Prvom do sebe, na brzinu sam skenirao šaku, točnije šapu, na kojoj je razgranala delta debelih, nabreklih žila završavala u rukavcima monstruozno širokih prstiju. Kad svakodnevno rukuješ strojevima valjda i sam počinješ nalikovati njima, preuzimajući njihovu neumoljivu snagu. Imao sam osjećaj da bi mi ovaj, samo da to poželi, bez većih problema jednim jačim stiskom zavrnuo šijom. S ugodnim strahopoštovanjem slušao sam tog momka s ličkim naglaskom, pružnog radnika koji fušari na traktorima koji tanjuraju hladnu zemlju. Premda pogled nisam previše zadržavao na njima bio sam prilično siguran kako obojica znaju da ih pozorno slušam. Ta što sam drugo i mogao bez slušalica na ušima? Kao da su zbog nenadane publike (mene) vodili svoj razgovor u smjeru kojim nikad ne bi išli da im netko nije ušao u kupe. Onda je u Draganićima ušao jedan sredovječni proćelavi gospodin. Sa smješkom je pozdravio ovu dvojicu i odmah preuzeo štafetu dominantnog govornika. I on je bio zaposlen na željeznici. Što je ovo, putujući samit ujedinjenih radnika željeznice?

Odmah je započeo priču o stanovitom Albertu. „Dečki jel znate kog je on drmao do nedavno?“
„Ne, koga?“, pitao je šaponja, ne bez sline na usnama.
„Onu Snježanu iz banke“.
„Uff ta je dobra, uvijek u minjaku, zaslinio je i mladac što je sjedio nasuprot šaponji. „I šta kaže, kakva je?“, znatiželjno je priupitao, zakrenuvši tijelo prema donosiocu sočnih informacija.
„Znaš kaj mi je reko? Gle, dobra je, to vidiš i sam, al što voli pušit, to mi je najbolje. Sva sreća, od tog raka ne bu dobila, reko sam mu“, zaustio je ćelavi, siguran da će ga nakon ovog napaljeni mladci još uživljenije slušati.
„Da da, da, haha!“ mladci se nasmijaše u glas. Stali su se tresti u iščekivanju novih uzbudljivih detalja. Iz očiju su im sijevale munje. Zamišljajući Alberta kao da su i sami proživljavali seks sa tom Snježanom, koju u kupeu jedino ja nisam poznavao, ali sam se nakon ovog nemalo zainteresirao za nju. Muška solidarnost, bit će.
„Rekel si do nedavno je bil s njom. Kaj više nisu skup?“, pitao je Šaponja.
„Je, znaš Alberta, hodajuća nevolja. Došel je jednog dana doma, pijan da stajat nije mogel i sa šljivom ispod oka. Bili su si iznajmili stan na Jarunu, 3000 mjesečno s režijama. Vidno iznervirana Snježana mu je rekla da prekida s njim i da izvoli do sutra napustiti stan. Albert se samo nasmijao i odgovorio joj: Je, ne ide to baš tak, a tko bu ti stana plaćal, ti sama? To ti ne brini, odgovorila mu je. Šta kurvo, našla si si novog, ha?, zaurlo je na nju. Veli da ju je htel raspalit po gubici, al da se u zadnji tren suzdržal. Odonda pije još i više, a pil je i inače ko smuk. Jel znate kaj je bilo kad se odselil od nje?“
„Ne! Kaj? Nisam ga već neko vrijeme videl“, opet će šaponja, a majke mi, da nije on, to bi pitanje i sam ovome postavio.
„Znaš onu birtiju u Oštarijama gdje kontrolori zalaziju i strojovođe?“, ćelavi će glasom hrapavim od bezbrojnih hladnih gemišta. Veselo se češkao, poput nekog medvjedića, po svojoj škembi.
„Je znam, znam“.
„E viš, tam se zapil prije nekih tjedan dana. I znaš Alberta. Zajeban je kolko je dug i širok, taj bu te zvređal po svim osnovama: izgledu, poslu kojeg delaš, načinu na koji mu se obraćaš, po svemu, taj bu ti odmah takvu priču zmislil da buš htel pobeći glavom bez obzira. E i bile su tam dve nove konobarice i uzme ti on jednu odmah u svoj žrvanj. Ne pušta, ko pit bull kad zagrize. I baca ti on njoj stalno neke niske provokacije, prca ju malo pomalo, a svi oko njega svojim smijanjem samo mu daju vjetar u leđa. I ovoj nakon dva sata puko film i opali ti ona njega sleđa s punom kriglom pive u glavu. Znaš kak je ženska zamahnula u bijesu? Ovaj se srušil i ravno z glavom u pod. I to bez da je ruke pred sebe ispružil, valjda je u nokautu bil, sam se ko daska skljokal na pod. Nos zdrobljen, rascvjetan ko proljeće. Uzel ga je šef i ravno ž njim na hitnu. Dežurni doktor, već stariji meštar, mu je rekel da je svakakvih zdrobljenih noseva vidil al ovak nešto – nikad. Kak je Albert bil pijan nije smel anesteziju dobiti. Šivali su ga na živo. Sve je podnijel, vrag ga ludog dal, ni zucnul nije, navodno. Doktor mu je na kraju rekel da je pravi dečko i ponudil ga s viskijem, znaš kak oni to imaju u svojim ordinacijama, ne? Nakon tog je imal i plastičnu operaciju nosa da mu ga malo zravnaju. Albert pa ti si se sponovil, ovak ti nikad ravan nije bil, rekel mu je blesavi Dragec kad se prvi put vratil u birtiju. Albert ga je tak potegnul da mu je nos strgal z jednim udarcem. A tebi nikad ovak krvavi nije bil, vele mušterije da mu je rekel dok se ovaj previjal od bola. Krv je šikljala po zidu ko u Tarantinovim filmovima.
U tom trenutku u kupe ulazi plava kondukterka renesansnih oblina i pozdravi dečke. Očito se svi, osim mene, poznaju u ovom vlaku, pomislio sam. Karte nam je već pregledala, došla se nakratko sjesti i uzeti jaknu koju je u kupeu ostavila još na početku puta (poznaje dečke). Nakon par kurtoaznih, zamornih rečenica o hladnom vremenu nastao je muk. Valjda su svi razmišljali što bi sad taj stanoviti Albert rekao svojoj zanosnoj kolegici. Uključujući i mene…